Након успешног позоришног експеримента и представе „Унутрашња светла“, истог аутора, ПАТОС наставља да развија свој „театар затворених очију“, где публика доживљава представу користећи сва чула, осим чула вида. Ове представе у потпуности могу да прате и слепе особе.
Овог пута реч је о бајци за децу, али је она намењена и свим одраслима који могу кроз различите звучне и мирисне пејзаже да пробуде најлепше успомене свог детињства. Сваки посетилац је својеврсни протагониста авантуре око тајне „Искрице“ коју чува Краљ Херц, а коју ће открити брат и сестра једног летњег распуста на селу код свог деде. Они крећу у потрагу за Искрицом која наизглед досадни распуст на селу претвора у свет препун чудесних догађаја и створења из маште. Сценски мрак оживљава унутрашње пејзаже који се кроз сплет мириса, укуса, додира и звукова одмотава у сваком од посетилаца, на њему јединствен начин.
Представа садржи оригиналне сонгове, ефекте и сензације које публику мотивишу да у себи пробуде искрицу креативности и створе сопствене раскошне надреалне ситуације и интеракције са другим ликовима. Представа им омогућава да створе бајку већу од оне коју њихово око може да види.
Театар затворених очију
Сваки гледалац добија повез за очи неопходан за праћење/учешће. На почетку сваке представе, водитељ даје посебне инструкције правила представе и скреће пажњу на евентуалне сегменте који могу утицати на посетиоца да обрати пажњу у случају страхова (мрак) или других детаља који могу да наруше његове принципе (верски пост, конзумација одређене хране и пића током представе). Након постављања повеза, публику воде глумци који су прошли посебну обуку за вођење слепих особа, до њихових места која се налазе на сцени (максимално 32). Током представе код публике се активирају сва чула, сем вида:
• Чуло слуха – кретање и ефекти које производе глумци на сцени, музичари који изводе звучне ефекте и музику на инструментима уживо и посебно дизајниран звук снимљених аудио-ефеката;
• Чуло мириса – мирисни ефекти који употпуњују сваку сцену и њен пејзаж (нпр. возна станица, плажа, кафетерија и сл) или ликове који окружују публику;
• Чуло укуса – публици се од сцене до сцене, када драмска радња то захтева, сервира разна храна и пића;
• Чуло додира – дискретни додири који не вређају достојанство публике, али употпуњују радњу и доживљај (руковање, загрљај и сл), као и осети атмосферских појава (ветар, киша, врућина и сл).
Театар затворених очију је имерзивно/сензорно позоришно искуство у коме је посетилац уједно и протагониста, тј. стављен је у директан/активан контакт са драмском радњом. Посетилац тако стиче утисак да се налази на ексклузивном месту когнитивног посматрача живота једне особе, где постепеним драмским развојем долази до осећаја идентификовања са централним ликом. Међутим, драмска радња дозвољава сваком посетиоцу да доноси и мале самосталне одлуке и интервенције које утичу само на њега (он/она одлучује о томе да ли ће учествовати у некој радњи или неће – нпр. плес, песма, конзумирање хране и пића, интеракција са осталим ликовима и сл).
Представа се завршава ван сцене. Глумци изводе публику до почетног места, где коначно могу да скину своје повезе. Као сувенир са свог путовања, сваком посетиоцу остаје различита ситна реквизита представе.