Екс театар фест је фестивал експерименталног, алтернативног, нискобуџетног  и ангажованог позоришног израза, са традицијом дугом скоро пола века. Фестивал прати савремену, пре свега домаћу позоришну продукцију и из ње издваја радове који се одликују аутентичношћу, уметничким интегритетом и квалитетом.  Фестивал је тематског карактера, што значи да препознаје актуелна позоришна и друштвена питања свог времена и културног тренутка, и селектује представе које се њима баве. На тај начин, фестивал врши важну културолошку функцију, да артикулише савремену позоришну продукцију према  њеном тематском и изражајном усмерењу и , актуелном селекцијом, доприноси активном друштвеном дијалогу у стручној и широј јавности.

Програм фестивала састоји се од главне селекције и пратећег програма:

Главни програм чине позоришне и плесне представе, сценске инсталације, мултимедијални програм и други облици савременог сценског изражавања. Главни програм приказује експерименталне, алтернативне, нискобуџетне и ангажоване сценске радове.

Пратећи програми обухватају различите облике презентација и радионица, и њихова је сврха да информишу и едукују публику и јавност о савременим позоришним и сценским идиомима.

Представе и остале радове у главном програму бира селектор фестивала – драмски уметник који је одговоран за фестивалски програм.  Селектор предлаже тему фестивала, аргументује је и компонује у тродневни програмски план. У вечерњим терминима, приказује се апп. 6 позоришних представа намењених грађанству. Како би се постигао максимални квалитет и ефекат фестивала, представе се програмирају у ужим тематским блоковима у оквиру сваке фестивалске вечери. Гледање представа повезане, сродне или, понекад, контрастне теме и израза корисно је и за уметнике и за публику: уметници могу да упореде и промисле свој рад у односу на рад својих колега, а публика се подстиче да размишља о фестивалским темама и да се активно ( не конзумеристички) постави у односу на програм, а тиме и на позоришну уметност у ширем смислу.

Дијалогу између стваралаца међусобно и стваралаца и публике намењени су разговори, који се одржавају сваке фестивалске вечери. Разговоре модерира стручна особа (драматург), који на крају дана сумира програм и пружа подстицајна тумачења позоришног доживљаја, са циљем да укључи ауторе и гледаоце у дијалог.  Досадашње искуство је показало да разговори умеју да буду веома инспиративни, и да трају по неколико сати, а публика је веома активна у њима. Такође се показује да разговори умногоме доприносе едукацији, посебно младе публике.

Управо у складу са својом друштвеном функцијом, да негује савремено сценско стваралаштво и младу позоришну публику, фестивал, осим представа намењених старијој публици, у програм увршћује и оне које се обраћају младима.

49. ЕКС ТЕАТАР ФЕСТ

Реч  селектора:

PLAY TIME као наслов и тему овогодишњег, 49. фестивала, могуће је тумачити на различите начине. Може се разумети у значењу „време за игру“, које наступа након периода ограничења условљених пандемијом. А може се протумачити и као „игра с временом“, аналогно филозофији „игре с вуковима“. Или као игра коју нова генерација, у складу са преокупацијама и поетикама свог времена, ствара по мотивима дела класичних аутора, као нпр. „Play Shakespeare“.

За које год тумачење да се одлучимо, свако од њих можемо пронаћи у представама на фестивалском репертоару. Представе и перформанси, као што су „Жене из Троје“, „Лето када сам научила да летим“, „Тело памти“ и „Панов град“, као и програм „Музеј се игра – Музејска драмска радионица“ који деконструише и разиграва културно наслеђе, успостављају копчу између историјског и културног сећања и савременог тренутка коме је то сећање неопходно као усмерење за доношење исправних одлука. Неке друге представе, попут „Скаске о Аски“, „Play Шопаловић“ и „Живи су, није смешно“ настале су као нова и аутентична драмска и сценска дела инспирисана ликовима и мотивима из већ класичне домаће литературе – Андрићеве прозе и драмског опуса Љубомира Смовића и Бранислава Нушића. Радионице савременог циркуса прилика су да научимо или усавршимо технике игре. Завршна представа „Шума на крају времена“ упућује на везе између људске природе, осећања, идеологија и акција, и природног света који нам даје живот, а који није имун нити равнодушан у односу на људско поступање.

Оно чиме се селекција ове године руководила јесте искорак у размишљању уметника и њихова осетљивост за осећање да као људска раса стојимо на раскршћу између два времена – досадашњег, које одликује често арогантан однос према планети и другим људима, и будућег, у ком наше резоновање и поступање могу бити одговорнији, етичнији, искренији, толерантнији и солидарнији. Фестивалски програм апелује да се „Kорона Тime“ не одбаци у заборав, да се климатске промене више не игноришу, да се заустави саможиво понашање према природном и друштвеном окружењу, већ да се једни према другима и према планети односимо емпатично и с поштовањем. Фестивал  PLAY TIME нудимо као прилику да, као појединци и као заједница, размишљамо и разговарамо о будућности.

Аутор по чијем делу се играмо јест Време – аутор који пише у свим материјалима, укључујући и нас – људе. Наше време на Земљи је кратко, али оним што чинимо остављамо генерацијама након нас наслеђе за дуго, дуго време.

 

 

 

др Сунчица Милосављевић

Музеј се игра – музејска драмска радионица

Петак, 4.јун,18 часова

Народни музеј Панчево

Музеј се игра – музејска драмска радионица

АпсАрт Центар за позоришна истраживања

ауторка: Александра Јелић

Play музеј је интерактиван и искуствен начин сусрета са уметничким делима у музеју. Кроз интеракцију, драмске форме и вежбе, вођене фантазије, игре, друге уметничке дисциплине – уметничка дела и предмете оживљавамо, проигравамо, користимо их као полазну тачку за личне рефлексије и осећања, повезивање са другом особом или садашњим тренутком. Play музеј омогућава читање и доживљавање уметничког дела на личан начин где кроз одређену врсту апропријације тј присвајања садржаја настаје нераскидива веза између корисника и уметничког дела. Учесници добијају слободу и могућност за слободне интерпретације које се протежу кроз разне уметничке дисциплине чиме се подстичу креативност, спонтаност и самопоуздање код учесника и стичу вештине за изражавање у различитим уметничким областима (покрет, говор, креативно писање, музика…) Свака радионица креирана је као посебна тематска целина.

Александра Јелић је позоришна и филмска редитељка и оснивач АпсАрт-а, која се више од деценију ипо бави драмским радом са осетљивим групама, креирајући ангажоване, интерактивне позоришне представе, као и друге интердисциплинарне процесе и уметничке форме које често укључују грађане у креативне процесе заједно са другим уметницима. Александра је аутор програма Play музеј, који је први пут реализован у Народном музеју Београд 2018 – 2020.

Пријављивање за радионицу је обавезно а пријавни формулар можете пронаћи на следећем линку:

https://forms.gle/JvFYNdyFRmKSnSMb9

Play Шопаловић

Петак, 4.јун, 19:30 часова

Плато испред Народног музеја Панчева

Play Шопаловић

Према мотивима драме Љубомира Симовића „Путујуће позориште Шопаловић“

УДУС и Инекс театар

Ауторка концепта: Марија Крстић

Перформанс савременог циркуса »Play Шопаловић«, настао је поводом обележавања стогодишњице од оснивања Удружења драмских уметника Србије. У жељи да се прикаже актуелна борба уметника против деградације културе и естрадног тровања нације, као полазна тачка за атрактивну циркуску интервенцију у јавном простору одабрана је драма Љубомира Симовића »Путујуће позориште Шопаловић«. Главни актери овог комада приказани су у борби против кича и шунда, отелотвореног у форми предимензиониране лутке – суперстарлете, која представља омамљујући утицај ријалити програма, пре свега на младе људе у потрази за узорима.

Перформанс »Плаy Шопаловић« отворио је изложбу »Позориште у времену сваком« у Етнографском музеју у Београду, 1. новембра 2019.

 

Марија Крстић (1983.) је дипломирана позоришна и радио редитељка, мастер режије у алтернативном и луткарском позоришту, сценаристкиња. Режира и пише текстове за луткарске и циркуске представе. Режирала преко педесет радио драма за Драмски програм Радио Београда и тридесет документарних репортажа за серију „Говори да бих те видео“. Уредница и редитељка рубрике „Девојчице и децчаци“ са Децчијом драмском групом Радио Београда. Сарадница издавачке куће „Креативни центар“ из Београда. Сценариста адаптације серије “Династија” за Емотион Продукцију.

Жене из Троје

Петак, 4. јун, 20 часова

Дворана Аполо

Жене из Троје

Према драми Еурипида „Тројанке“

Народно позориште Приштина, Народно позориште Тимочке крајине „Зоран Радмиловић и Удружење „Дунав фест“

Адаптација, режија и сцена: Небојша Брадић

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Еврипидова трагедија евоцира догађаје после пада античке Троје коју су Грци освојили захваљујући дрвеном коњу, а тројанске жене су жребом подељене међу победницима као робиње. Ово је прича о последицама једног непотребног рата који је срушио једну културу, а другој нанео ненадокнадиве губитке.

Представа „Жене из Троје“ је елегија над судбином побеђених због узалудно проливене крви, бол који не припада само пораженима већ и победницима, оптужба за нељудскост и неприродност рата, осуда деструктивних нагона чије су жртве хуманост и човеков разум…

Савремене Троје се налазе у близини античке, а избеглице које долазе из правца Блиског Истока сведоче о равнодушности коју западни свет има према људским осећањима, било да су то дубока патња или немоћни гнев због губитка најближих. Они, који повлаче потезе модерних ратова, остају глуви и неми на овај крик.

Адаптирањем Еврипидовог текста, архитектуром сцене, костимом и третманом музике желимо да укажемо да се радња драме може догађати свуда и у сваком времену. Тиме имплицирамо да, у цикличном одвијању историје, догађаји драме могу да се понове у античкој Грчкој, Другом светском рату, у Босни, Косову, Ираку или Сирији, а потенцијално поново у будућности.

Лето када сам научила да летим

Субота, 5. јун, 12 часова

Дворана Аполо

Лето када сам научила да летим

Према књизи Јасминке Петровић

ФИСТ, Факултет драмских уметности Београд

Режија: Патрик Лазић

Девојка Софија сплетом околности, уместо да оде на камповање с друштвом, одлази на летовање с баком у Хрватску. Пуна је предрасуда и скепсе према самој, не баш срећној ситуацији по тинејџера да проведе празнике с баком и њезином сестром, ноном Луце која живи на острву. Сестре се нису виделе готово 20 година, откако их је рат раздвојио на две стране и доласком на острво, отварају се старе ране. Међутим, како дани одмичу, Софија упознаје нове пријатеље, доживљава прву љубав, разбија сопствене стереотипе, те се летовање полако претвара у авантуру живота. Идилу лета, мора и сунца нагло прекида сусрет са смрћу блиске особе и емоцијама које то прате. Софија на острво долази као девојчица, а одлази као зрела млада особа свесна да је живот далеко више од друштвених мрежа и предрасуда које нас држе укопане на земљи, а створени смо да летимо.

Јасминка Петровић студирала је шпански језик и књижевност. Написала је више од 30 књига за децу и младе („Школа“, „Ово је најстрашнији дан у мом животу“, „Од читања се расте“, „Породица“, „Бонтон“, „Да ли сте ви жаба?“, „35 калорија без шећера“, „Дугина долина“…). Њене књиге преведене су на двадесет пет језика, а неке од њих су и драматизоване у позориштима за децу у Београду, Сарајеву, Загребу и Стокхолму. Јасминка Петровић је била уредник тинејџерске емисије на радију. Писала је за многе часописе („Тик-Так“, „Велико двориште“, „Хупер“, „Политикин Забавник“). Уређивала је „Натионал Геограпхиц Јуниор“ на српском језику. Учесник је у различитим програмима и пројектима који подстичу дечју машту и стваралаштво. Са удружењем „Крокодил“ организује књижевни фестивал за децу „Крокодокодил“. Сценариста је дечје серије „Кукурику шоу“ (РТС).

Ивона Јањић дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности. Од 2018. године активно се бави позоришном и филмском критиком. Као гостујући критичар учествовала је на фестивалима у Србији, Индији и Француској. Текстови објављивани у значајним домаћим и страним часописима: Цртицал Стагес (најзначајнији светски часопис за позоришну уметност), Летопис Матице Српске, Нова мисао. Активно пише о српском и регионалном филму за Филмски центар Србије. Била је иницијатор и селектор програма “Друга сцена” Стеријиног позорја, офф-програма који је за циљ имао промовисање нових видова позоришног израза у Србији. Члан је жирија Награде за драмско стваралаштво фонда Борислав Михајловић Михиз.

Редитељ: Душан Благојевић

Плеј Тајм – радионица савременог циркуса

Субота, 5.јун, 14часова

Двориште Дома омладине Панчево

Плеј Тајм – радионица савременог циркуса

Инекс театар, Београд

На дводневним радионицама савременог циркуса полазници ће се упознати са  основама различитих жонглерских техника, и ходања на штулама. Без обзира на претходно искуство, пол, старост и друге одреднице, полазници ће имати прилику да уче кроз игру, да преиспитују проблеме из свакодневног окружења, развијају психомоторне способности и јачају тимски дух. Радионице ће почети кратком презентацијом вештина којима ћемо се бавити, а последњих пола сата другог дана ћемо посветити питањима везаним за технике извођења или израду жонглерских реквизита, вежбама које се могу самостално изводити.

Ђорђо Ивановић  је жонглер, перформер са ватреним реквизитима, перформер на штулама, перформер на моноциклу, кловн и акробата. Од 2004. истражује и изводи циркуске вештине, а један је од оснивача организација савременог циркуса: Шарена лажа, Циркусфера, Инекс циркус театар. Живи и ради у Београди, и настоји да својим радом и активизмом афирмише идеју савременог циркуска и уличног позоришта у Србији и региону, као и да обогати своје уметничко искуство наступајући и путујући широм света.

 

Тамара Јеремић  је перформерка и кореографкиња на ваздушним реквизитима: свили, обручу и кишобрану; перформерка и кореографкиња ватреног позоришта и позоришта црног светла; перформерка на штулама, жонглерка и костимографкиња. Једна је од оснивача организације за развој савременог циркуса Инекс циркус театар. Живи и ради у Београду, и тежи да  уклопи визуелну уметност  и циркус у вибрантно искуство једнако интригантно и широкој  и уметнички писменој публици, без обзира на старост, пол, расу или образовање.

Панов град

Субота, 5.јун, 18 часова

Статуа „Сејач“ ( код Пореске управе у Градском парку)

Панов град

Вођени перформанс кроз споменичко наслеђе Панчева

Нектан Арт – Панчево

Аутори концепта и перформери: Марко Нектан и Наташа Милојевић

Перформанс је интерактивно вођење публике од споменика до споменика у граду, почевши од статуе Сејача и завршавајући на сцени Аполо, последњих 5 минута са видеорадом у позадини. Последња сцена је када доводимо публику у затворени простор, седамо да играмо карте, а на видео раду су приказани делови снимака од прошле године.

Увидели смо потребу и глад заједнице за културом и уметношћу и пре саме пандемије, па је на тим темељима и настао читав пројекат. У граду Панчеву постоје именоване и неименоване статуе, доста њих постављено на некадашњем бијеналу скулптуре, али су све подједнако запуштене и заборављене као и наша култура. Идејом оживљавања личних прича везаних за та места хоћемо да започнемо једну нову културну традицију. 2020. спровели смо пројекат »Рађање нове традиције« и том приликом смо интервјуисали неколицину уметника, културних радника и културофила који су нам испричали своје личне приче везане за места у граду и споменике. Перформанс »Панов Град« настао је од тих прича. Али прича није завршена – перформанс је интерактиван, тако да свако ко се буде нашао у публици моћи ће да исприча своју причу.

Живи су, није смешно

Субота, 5.јун, 20 часова

Дворана Аполо

Живи су, није смешно

Инспирисано комедијама Бранислава Нушића

Пулс театар, Лазаревац

Аутори: Милица Пилетић и Јован Грујић

Велике амбиције, а никакве способности. То је закључак који се намеће када се помисли на било који од ликова из Нушићевих комедија. Уз никакве способности долази и слабост карактера. Уз слабост карактера долази до моралног посрнућа, а након тога пад уз подсмех и осуде друштва, срамота, а затим повлачење. Бар је тако то било код Нушића, који, на жалост, никад није био актуелнији. То значи да још увек нису искорењени проблеми о којима је писао. Можда никад и неће. Можда је то и немогуће. Можда се нама само тако чини. Он је указивао на болести друштва које би могле да прерасту у епидемију, на извесне појаве са маргина, на људе који желе врх пирамиде друштвеног статуса. И не бирају средства да тамо стигну: похлепни, похотни, самољубиви, грамзиви, властољубиви, жељни славе и моћи.

Инспирисани карактерима, биографијама ликова и мотивима из Нушићевих комедија, усудили смо се да уђемо у авантуру стварања потпуно нове драме и представе која те ликове измешта у сасвим нове околности. Пошли смо од убеђења да ти ликови живе и данас око нас, да их срећемо на улици, у кући, на послу, да живимо са њима. Питање је како ми реагујемо на њихове „амбиције“? Шта је са друштвеном осудом неких појава и да ли постоји? Колико је друштво постало неосетљиво на овакве појаве, а колико „амбициозни“ појединци на осуде? Питамо се шта смо изнедрили, а шта ћемо тек изнедрити? (Јован Грујић)

МИЛИЦА ПИЛЕТИЋ, драматуршкиња и сценаристкиња

Рођена 1971. године у Београду. Дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду, одсек Драматургија. Њени позоришни комади

изведени су и изводе се у Србији, Црној Гори, Словенији… За драмско стваралаштво добила је “Михизову награду” 2009. године.

Потписује више награђених филмских сценарија по којима је снимљено неколико дугометражних и краткометражних филмова. Предавала је на

Факултету драмских уметности Цетиње, предмет Драматургија и на Факултету визуелних уметности у Подгорици, предмет Креативно

писање. Потписује на десетине рекламних кампања. Основала је и води драмски студио за децу и младе, а за драмски педагошки рад вишеструко је награђивана. Живи у Београду.

Јован Грујић, рођен 1972. године, дипломирани позоришни редитељ на Академији уметности БК у класи професора Никите Миливојевића и Аните Манчић, са богатим искуством у редитељском као и педагошком раду.

Прво приградско позориште – Пулс театар Лазаревац је професионални театар основан 13. фебруара 2009. године, одлуком Скупштине Градске општине Лазаревац. Иако позоришни ствараоци ове градске општине раде много дуже, то је био тренутак када на територији града Београда  свој живот започиње још један театар и то једини у Србији коме је оснивач градска општина.

Током протеклих  година, овај театар је квалитетом својих програма задобио не само симпатије и признања, већ и бројне награде од стране публике и стручне јавности. Представе су извођене на скоро свим релевантним фестивалима у Србији и региону, а позориште је  добитник преко 40 струковних награда и признања, затим Видовданске награде ГО Лазаревац,  као и признања Српске православне цркве, Епархије шумадијске и Црквене општине Лазаревац за несебичну помоћ у уређењу Храма Светог великомученика Димитрија.

Прво приградско позориште – Пулс театар равноправно развија  вечерњу и дечју сцену;  у оквиру дечје сцене посебна пажња се пружа луткарском стваралаштву, док се на репертоару вечерње сцене, осим класичних и савремених дела, налазе и озбиљни искораци у алтернативни, постдрамски театар, театар покрета…

Пишући критику за позоришну представу „Тело”, један од највећих личности српске и европске културе, истакнути театролог Јован Ћирилов, рекао је о нашем позоришту:  „Некада су се искораци у ново и непознато дешавали углавном у граду и то претежно у центру. Авангарда и експеримент се очигледно селе ван центра Београда“.

Скаска о Аски

Недеља, 6.јун, 12 часова

Дворана Аполо

Скаска о Аски

По мотивима приповетке Иве Андрића “Аска и вук”

Позориште ПАТОС, Смедерево

Ауторка: Сања Крсмановић Тасић

Замислите свет у коме је уметност забрањена као бескорисна делатност, и у коме постоји само #радоучење. Свет у коме млади у #фабришколама вредно раде док их Брижни прате преко камера. Свет у коме само у Музеју последњих могу да се погледају дрво, мачка, пчела, где може да се послуша последња песма. Свет у коме може да се дише само помоћу маски, и у коме се ваздух продаје у теглама. И у том и таквом свету, група младих ствара своје Кровиште, простор слободе и смисла, у коме се жудно слушају и изводе неке важне приче, међу њима и Аска и вук, слушају се последњи пророци које нисмо довољно и на време слушали. И – где се плеше. У Кровишту уче једнод других важност солидарности и другарства, и то да никад, чак и у том уништеном и отуђеном свету наше будућности, није касно за наду. И за побуну.

Сања Крсмановић Тасић (Карачи, Пакистан, 1963) самостална је уметница, кореографкиња, редитељка, глумица, плесна и драмска педагошкиња

Омладинско позориште ПАТОС је настало 1986. године у Смедереву као социјална потреба групе младих људи да се окупљају и исказују кроз позориште. Тачно 35 година касније, ПАТОС и даље постоји и ради као омладинско позориште које није конвенционалан и комерцијалан театар. Свака представа у основи носи експеримент и малу позоришну револуцију.

ПАТОС окупља младе позоришне практичаре (професионалне глумце, студенте уметности и друге младе људе, али и тинејџере) око истраживачких и експерименталних позоришних пројеката.

Једина је трупа у Смедереву која се перманентно бави сценским уметностима. Потврда је дошла у виду многих награда, како на домаћим, тако и на интернационалним фестивалима. Позориште је активно укључено у домаће и интернационалне пројекте у области уметности, културе и образовања. ПАТОС организује драмске радионице преко целе године и има више својих продукција у току сезоне.

Play Time – радионица савременог циркуса

Недеља, 6. јун, 14часова

Двориште Дома омладине Панчево

Плеј Тајм – радионица савременог циркуса

Инекс театар, Београд

На дводневним радионицама савременог циркуса полазници ће се упознати са  основама различитих жонглерских техника, и ходања на штулама. Без обзира на претходно искуство, пол, старост и друге одреднице, полазници ће имати прилику да уче кроз игру, да преиспитују проблеме из свакодневног окружења, развијају психомоторне способности и јачају тимски дух. Радионице ће почети кратком презентацијом вештина којима ћемо се бавити, а последњих пола сата другог дана ћемо посветити питањима везаним за технике извођења или израду жонглерских реквизита, вежбама које се могу самостално изводити.

Ђорђо Ивановић  је жонглер, перформер са ватреним реквизитима, перформер на штулама, перформер на моноциклу, кловн и акробата. Од 2004. истражује и изводи циркуске вештине, а један је од оснивача организација савременог циркуса: Шарена лажа, Циркусфера, Инекс циркус театар. Живи и ради у Београди, и настоји да својим радом и активизмом афирмише идеју савременог циркуска и уличног позоришта у Србији и региону, као и да обогати своје уметничко искуство наступајући и путујући широм света.

 

Тамара Јеремић  је перформерка и кореографкиња на ваздушним реквизитима: свили, обручу и кишобрану; перформерка и кореографкиња ватреног позоришта и позоришта црног светла; перформерка на штулама, жонглерка и костимографкиња. Једна је од оснивача организације за развој савременог циркуса Инекс циркус театар. Живи и ради у Београду, и тежи да  уклопи визуелну уметност  и циркус у вибрантно искуство једнако интригантно и широкој  и уметнички писменој публици, без обзира на старост, пол, расу или образовање.

Тело памти

Недеља, 6. јун,18 часова

Дворана Аполо

Тело памти

Хлеб театар и Уметничка утопија, Београд.

Концепт, драматургија и режија: Сања Крсмановић Тасић

Основна реч која дефинише процес рада на представи “Тело памти” је сусрет. Сусрет између најстаријих играчица и играча Смиљане Мандукић, који су играли и стварали четрдесетих, педесетих, шездесетих, неки чак до осамдесетих година прошлог века и најмлађих играча савремене игре, неких рођених у 21 веку.

Ово је сусрет између кореографија Смиљане Мандукић, мог кореографског дивајзинг рукописа и техника и сензибилитета рада нових генерација играча и надарених младих кореографа.

Ово је представа о љубави и страсти према игри, о лепотама и тешкоћама рада у овој области, о важности живота са смислом и неумитно, о младости и старости.

Ово је представа о нама.

Сања Крсмановић Тасић

“Слобода је прво осећање које ми плес пружа.

Када плешем, ја сам свој.

Особа свесна себе је ту и за друге.

Игра ми је потреба једнака потреби за ваздухом.

Када играм, осећам се као ронилац који након дугог држања даха под водом, најзад изађе на површину и продише.”

 

Текстови учесника представе, насталих током процеса рада.

Сања Крсмановић Тасић, редитељка, кореографкиња, глумица, плесна и драмска педагошкиња

Уметничка директорка Хлеб Театар и председница Центра за драму у едукацији и уметности ЦЕДЕУМ. Оснивачица удружења Уметничка Утопија. Поред уметничког рада у области драмске и плесне уметности, непрестано истражује и развија начине на које може да преноси своја искуства кроз радионице и мастер класова које предаје деци, младима, студентима плеса и глуме, као и професионалним уметницима.

Ауторка и продуценткиња уметничких и едукативних пројеката из области извођачких уметности (Акава сем Амен, Дани Смиљане Мандукић, Заједништво). Оснивачица позоришног фестивала деце и младих Матер Терра. Развија у свом уметничком и образовном раду методологију “екологије душе”, као и нову драмску форму “есеј у покрету”.

Чланица координационог комитета у мрежи ИДЕА Европа, децембра 2020. изабрана за председницу међународне организације ИДЕА (ИДЕА Интернатионал Драма/Тхеатре анд Едуцатион Ассоциатион).

 

 

ХЛЕБ ТЕАТАР и Удружење „Уметничка Утопија“

Хлеб театар је уметнички пројекат и  трупа састављена  од  мултидисиплинарних уметника-активиста различитих генерација  које повезује страст ка извођачкој уметности, процесном/истраживачком позоришту и темама које  су провокативне и друштвено -политички ангажоване. Музика, визуелна уметност, уметничка игра, физички театар, перформанс, поезија , су вештине и средства која користимо у креирању представа које за нас имају освешћујући и пре свега исцељујући карактер.  Хлеб театар је такође посвећен уметничкој  едукацији кроз радионице и пројекте, сматрајући  формирање младих уметника једном од својих основних мисија.  Кроз међународну сарадњу, копродукције  и деловање на међународној сцени жеља нам је да повежемо културу, ангажовану продукцију и уметнике наше земље са светом.

2016.године уметници Хлеб Театра оснивају удружење „Уметничка Утопија“, регистровано у АПР-у. Оснивачи Хлеб Театра су дуги низ година деловали у оквиру ДАХ Театра, као део језгра организационог и уметничког групе и ДАХ Театар Центра за позоришна истраживања.

Шума на крају времена

Недеља, 6. јун, 20 часова

Атеље младих

Шума на крају времена

Терирем продукција, Београд

Текст: Моња Јовић, режија: Иван Јовић, игра: Анђела Поповић

У драми седам женских ликова, чије се судбине протежу на протеклих сто педесет година, сахрањује своје ближње, своје домове, своје идеологије, своју земљу и културу, своје љубави и језике. Јунакиње ове јединствене приче су сељанке, револуционарке, логорашице, избеглице, исељенице: жене које је обликовала историја на нашим просторима. Ликови носе истоветно искуство неадекватности и губитка због ког их је могуће доживети као једно биће са седам различитих личности. Свака прича подвучена је трагичним односом људских бића према природи. Природу покушавамо да мењамо, уместо напора да је разумемо.

Моња Јовић рођена је 1977. у Загребу. Хрватску је због рата напустила 1991. године. У Београду је, након завршеног Одсека за класичне језике Филолошке гимназије, завршила  групу за српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету  Универзитета у Београду. Докторирала је на истом факултету са темом Утопија и дистопија у  српској прози друге половине двадесетог века.

Ради као уредник за српски језик у једној од највећих издавачких кућа специјализованих за  уџбенике у Србији.

Аутор је сценарија и један од продуцената за дугометражни играни филм „Исцелјење“ (2014),  који је освајао значајне награде на страним и домаћим фестивалима.

Један је од покретача пројекта Усмена историја страдања цивила у НДХ – Завештање. Поред видео-архиве, која садржи више од 450 сати сведочења, резултат пројекта је и дугометражни  документарни филм „Завештање“.

 

 

Иван Јовић рођен је 1971. године у Аранђеловцу. Након Учитељског факултета, постдипломске студије завршава на Дефектолошком факултету у Београду. Двадесет година је радио као учитељ у више београдских школа. Његова стручна интересовања била су везана за неуролигвистику (читање и функционална писменост), имплементацију инклузивног метода у образовни систем и савремене образовне теорије.  Завршио је и режију у престижном Филмском центру за визуелне комуникације Квадрат и од 2011. године се активно бави снимањем филмова. У редитељском делу своје каријере, Иван Јовић је дебитовао са дугометражним играним филмом Исцељење (2014). Касније је снимио Завештање, јединствен филмски споменик који се бави страдањима цивила у НДХ у периоду 1941- 1945; представу Кири и Клодел, и  остало. Тренутно је у припреми дугометражног филма Сеновити Медитеран.

Терирем је млада продукцијска кућа израсла из рада на филму Исцељење (2014). Ауторски тим, редитељ Иван Јовић и сценаристкиња Моња Јовић, окупили су око себе филмске професионалце који деле исту естетику и страст према филму.

Терирем продукција посвећена је стварању играних и документарних филмова обликованих на снажан уметнички начин и развијању покретних слика о којима се размишља још дуго након гледања. Циљ је увођење гледаоца у стање егизистенцијалне запитаности, која се увек креће у међупростору између љубави и смрти.

 

Реч терирем потиче из источнохришћанске традиције и означава древни молитвени напев којим се продужава време контемплације и омогућава урањање у дубоке духовне увиде. Сматра се анђеоском песмом, божанском успаванком. Девиза Терирема су речи Андреја Тарковског: „Шта је уметност? Уметност је изјава љубави: свест о томе да зависимо једни од других. Исповест. Несвестан чин који ипак рефлектује истински смисао живота: љубав и жртву.“