Екс театар фест је фестивал експерименталног, алтернативног, нискобуџетног и ангажованог позоришног израза, са традицијом дугом пола века. Фестивал прати савремену, пре свега домаћу позоришну продукцију и из ње издваја радове који се одликују аутентичношћу, уметничким интегритетом и квалитетом. Фестивал је тематског карактера, што значи да препознаје актуелна позоришна и друштвена питања свог времена и културног тренутка, и селектује представе које се њима баве. На тај начин, фестивал врши важну културолошку функцију, да артикулише савремену позоришну продукцију према њеном тематском и изражајном усмерењу и , актуелном селекцијом, доприноси активном друштвеном дијалогу у стручној и широј јавности.
Програм фестивала састоји се од главне селекције и пратећег програма:
Главни програм чине позоришне и плесне представе, сценске инсталације, мултимедијални програм и други облици савременог сценског изражавања. Главни програм приказује експерименталне, алтернативне, нискобуџетне и ангажоване сценске радове.
Пратећи програми обухватају различите облике презентација и радионица, и њихова је сврха да информишу и едукују публику и јавност о савременим позоришним и сценским идиомима.
Представе и остале радове у главном програму бира селектор фестивала – драмски уметник који је одговоран за фестивалски програм. Селектор предлаже тему фестивала, аргументује је и компонује у тродневни програмски план. У вечерњим терминима, приказује се апп. 6 позоришних представа намењених грађанству. Како би се постигао максимални квалитет и ефекат фестивала, представе се програмирају у ужим тематским блоковима у оквиру сваке фестивалске вечери. Гледање представа повезане, сродне или, понекад, контрастне теме и израза корисно је и за уметнике и за публику: уметници могу да упореде и промисле свој рад у односу на рад својих колега, а публика се подстиче да размишља о фестивалским темама и да се активно ( не конзумеристички) постави у односу на програм, а тиме и на позоришну уметност у ширем смислу.
Дијалогу између стваралаца међусобно и стваралаца и публике намењени су разговори, који се одржавају сваке фестивалске вечери. Разговоре модерира стручна особа (драматург), који на крају дана сумира програм и пружа подстицајна тумачења позоришног доживљаја, са циљем да укључи ауторе и гледаоце у дијалог. Досадашње искуство је показало да разговори умеју да буду веома инспиративни, и да трају по неколико сати, а публика је веома активна у њима. Такође се показује да разговори умногоме доприносе едукацији, посебно младе публике.
Управо у складу са својом друштвеном функцијом, да негује савремено сценско стваралаштво и младу позоришну публику, фестивал, осим представа намењених старијој публици, у програм увршћује и оне које се обраћају младима.
РЕЧ СЕЛЕKТОРKЕ
др Сунчица Милосављевић
Ове, 2022. године, Екс Театар Фест слави своје педесето, јубиларно издање.
Мали је број манифестација не само у Србији, већ и у региону, које су очувале тако дугу традицију. Економска, друштвена и институционална транзиција и следствена промена културних и вредносних образаца угасиле су многе од њих; неке су замењени новим, друге су трајно обустављене.
Али не и Екс Театар Фест.
Град Панчево и Дом омладине Панчево као организатор Фестивала, с поносом прослављају пола века одржавања Екс Театар Феста. Ова манифестација, поникла из позоришне авангарде и глобалног покрета за обнову културе, од самог оснивања повезује град са најактуелнијим уметничким трендовима у земљи и свету.
Током пет деценија, Фестивал је, приказујући храбре искораке у нове позоришне изразе, концепте и идеје, израстао у саставни део идентитета града, његове савремене, урбане културе и окренутости ка младости и будућности.
Данас, Екс Театар Фест је међу ретким фестивалима у региону, па и шире, који настављају да афирмишу истраживачку, нову, прогресивну уметност, не уступајући пред масовним укусима и тржишним очекивањима.
Екс Театар Фест и његови оснивачи, организатори и бројни уметници који су у њему учествовали с правом се могу поносити јер је он наџивео и веће, скупље и гласније фестивале.
Далеко од тога да је Екс Театар Фест тих и неприметан фестивал. Његова снага лежи управо у сталној осетљивости за горућа друштвена питања и одлучности да их постави кроз ангажован и упечатљив позоришни исказ.
У години када пандемију замењује међународна криза и претећа неизвесност, на просторима који су вечита ветрометина између Истока и Запада, а у сталној забринутости за опстанак природе и планете, Екс Театар Фест – та мала, али искусна и мудра културна прилика – окреће се пољу етике, односно избора које као људи чинимо.
Питање које овогодишњи Фестивал поставља јесте – Шта значи бити човек.
Бити или не бити, и како бити човек – ова хамлетовска дилема кључно је хуманистичко питање и питање свих питања у позоришту. Фестивал се одржава управо под овим слоганом – БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ ЧОВЕK – истовремено као позив на преиспитивање савремених друштвених вредности и поступања, и апел за разумевање, толерантност и солидарност као једини пут ка хуманој будућности.
Значење појма човека ослања се на етичку мисао немачког филозофа Имануела Kанта: „морални закон у нама и звездано небо над нама“. У одабиру представа, одређење човека сагледава се из више углова и идентитетских аспеката – етичког, родног, културолошког, еколошког – што одређује тематске дане у оквиру петодневног фестивалског програма.
Јубиларно издање Фестивала током 5 дана доноси 20 позоришних програма сврстаних у више целина: представе намењене младој публици, плесне и невербалне представе, перформанси и видео радови, целовечерње представе које се изводе на сцени, те амбијенталне представе. За извођења се користе простори намењени програмима културе, али и јавни и други простори у које је публика свих генерација и културних идентитета најсрдачније позвана.
Надамо се да ће одазив уметника и публике учинити да Екс Театар Фест живи још много, много година као место где морални закон и звездано небо ходају заједно.
50 ГОДИНА ФЕСТИВАЛА У ПАНЧЕВУ
Ово што је изложено у галерији Дома омладине Панчево, је део сачуване архиве, која се односи на 50 година позоришног фестивала, који је током пола века постојања мењао своја имена
- ФЕСТИВАЛ МАЛИХ СЦЕНА ВОЈВОДИНЕ
- ФЕСТИВАЛ ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИХ И МАЛИХ СЕЦНА У ПАНЧЕВУ
- ФЕСТИВАЛ ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИХ И МАЛИХ СЦЕНА СРБИЈЕ
- ФЕСТИВАЛ ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИХ СЦЕНА ДРАМСКИХ АМАТЕРА СРБИЈЕ ( НОВЕ ТЕАТАРСКЕ ФОРМЕ)
- РЕПУБЛИЧКИ ФЕСТИВАЛ НОВИХ ТЕАТАРСКИХ ФОРМИ
- године фестивал мења име у Екс театар Фест, и под тим именом траје већ 20 година.
У архиви Дома омладине Панчево, од оснивања 1975. године па до данас 2022. сачувани су сви материјали вазани за фестивал: плакати, каталози, афише, билтени, фотографије.
На фотографијама које су изложене на овој изложби су еминентни редитељи, глумци, драматурзи, књижевниви и новинари, који су на фестивалу били ангажовани у својству чланова жирија, селектора фестивала, водитеља разговора, урадника фестивалских новина (билтена), набројаћу нека значајна имена: Милош Николић, Дејан Мијач, Тибор Вајда, Драган Јовић, Љубослав Мајера, Владимир Стојшин, Јан Макан, Зоран Ротар, Ђорђе Зојкић, Мирослав Жужић, Слободан Стојановић, Јован Зивлак, Милутин Петровић, Едвард Јукић, Зоран Душковић (душа фестивала), Радомир Путник, Миливоје Ђорђевић, Стојан Ристић -Нерон, Иван Ракиџић, Јасмина Вечански, Живослав Милорадовић, Петар Ујевић, Илеана Урсу, Томаш Хријешик, Мирко Лазаревић, Стево Бардак, Ненад Чолић, Божидар Живојиновић, Драган Срећков, Јелена и Душан Боснић, Миша Јовић, Зоран Р. Поповић, Миња Богавац, Драгана Игрић Капунац, Ана Бретшнајдер, Стојан Бошков (први управник Дома омладине, када је Дом преузео фестивал ).
На изложеним фотографијамасу снимци са отварања фестивала, пратећих програма, сведочанства о лепом дружењу учесника на фестивалу, чак и једне праве свадбе, и наравно, публика и организатори.
На једној од фотографија је сликар Миливоје Ђорђевић, „шеф кухиње“, а потом и Муја Бекрић, са особљем кухиње. Некада су учесници фестивала боравили у Панчеву три дана, за време трајања фестивала, а исхрана је била организована у самој згради Дома омладине.
На Фестивалу се догодила и права свадба са све кумовима ( један је био и наш директор Ђорђе Крстић), бидермајер за младу је направила Данка, свечани ручак са све тортом је организовао главни мајстор Муја. Сватови су били сви учесници фестивала, који су са великом тробојком на челу веселе поворке прошли кроз град, где су се на одушевљење свих, у свечаној сали Скупштине Општине, венчали Снежана и Мирко Лазаревић из Зрењанина (иначе велики пријатељи Дома омладине Панчево)
Данка Стојков
Иван Вирипајев је пред извођење једне своје представе изјавио следеће: ,,Заједно са глумцима задовољство нам је позвати вас на наш – не могу да кажем представу, него, пре ће то бити један сусрет. Задовољство нам је, дакле, срдачно вас позвати на сусрет, где ћемо вам испричати неке приче из живота људи. У стварности ти људи никада нису постојали, ја сам их измислио. Ипак, желимо да саслушате те приче, јер су оне врло лепе и дирљиве, а осим тога, уверени смо да је разговор баш на такве теме у данашње време необично важан”.
ДРВЕЋЕ ПЛЕШЕ је плесно позоришна представа на отвореном, која се на сценско поетски начин бави важношћу очувања дрвећа. Реализована у сарадњи са Институтом за уметничку игру из Београда, укључује 7 извођача и компоновану музику а има за циљ да сензибилизује публику и подстакне иницијативе у одбрани од прекомерне сече дрвећа. Поред представе која се изводи у парковима, пројекат предвиђа разговоре, дигиталну платформу, вебинар, видео филм и друге активности које повезују уметност и екологију.
У мало место стиже особа која буди опште подозрење и сумњу – само зато што је странац! Жабац се, ипак, одлучује да га боље упозна, пре него што донесе коначни суд о њему. И друге животиње ће ускоро схватити да Пацов има велико срце, и пуно дивних особина и вештина које ће бити од помоћи свима…
Представа “Жабац и Странац” комбинује методе камишибаји театра и интерактивог позоришта, и упозорава деце на важне проблеме, као што су ксенофобија, предрасуде, нетолеранција. Ова традиционална јапанска позоришна техника повезује слику, приповедача и гледаоце у специфичној интеракцији која буди машту, развија моћ опажања и стрпљење и подстиче вештину комуникације. Инспиративна је како за децу, тако и за родитеље, педагоге и за све оне који раде са децом.
Представа преиспитује однос и (не)задовољство жене према личном успеху и друштвеној позицији, и однос друштва према (не)успеху жене данас.
Представа је настала кроз дивајзинг процес према истраживању др Тамаре Николић, доценткиње на Филолошком факултету, “Критеријуми и аспекти креирања појма успешне жене у Србији”. Узорак истраживања биле су жене из градске средине за које на први поглед не бисмо помислили да су жртве свакодневног омаловажавања, дискриминације или мобинга.
Идеја је била да осветлимо мање очигледне, а опет, најближе случајеве, који се игноришу на дневном нивоу.
У свету у коме се промовишу вредности као што су индивидуалност, самосталност, равноправност, проналажење сопственог пута, рад на себи итд, опет долази до свакодневне дискриминације и међусобног спутавања.
“Вредност жене” нас враћа на почетак – сигурно смо нешто пропустили у какофонији гласова која намеће очекивања и од жена и од мушкараца. Још увек их слушамо док причају приче о некаквом идеалу успеха.
Сви смо у истом проблему.
„Вредност жене“ нуди Подршку, као вредност која нам је тренутно најпотребнија.
„Хасанагиница“ инспирисана драмом Љубомира Симовића у режији Андраша Урбана представа је која се обавезно мора видети. Страсно, жустро, одважно, луцидно, за живот и смрт играју: Ливиа Банка, Терезиа Фигура, Даниел Гомбош, Даниел Хуста, Арпад Месарош, Атила Немет, Роберт Ожвар, Габор Понго, Золтан Ширмер и Марта Береш као гошћа из позоришта „Деже Костолањи“. Текст је на мађарски превео Роберт Ленард, а драматург је Ведрана Божиновић. Сценограф ће бити Андраш Урбан, костимограф Милица Грбић-Комазић, композитор Ирена Поповић Драговић.
Хасанагиница није само древна прича о љубави, болу, мушкарцу и жени, породици. Хасанагиница је пре свега прича о жени. О женама. Да, наизглед је о положају жене усред исламске неке државе ‒ али руку на срце, положај жене је само наизглед бољи код нас или чак у некој цивилизованијој земљи. Усред светских и локалних скандала злостављања жена ‒ стиже вечна прича о вечном злостављању апсолутне жене и мајке.
Представа „Пламени врт“ на јединствен начин комбинује луткарство и елементе савременог циркуса, тачније жонглирање ватром. Користећи богато искуство у дизајну и изради лутака, као и са различитим вештинама новог циркуса, уметници Јелена Станојевић и Филип Јевтић развили су оригиналне пламене лутке које ће гледаоце одвести у мистичан и несталан свет мрака и ватре. Аутори су и перформери, бића из пепела, из чијег загрљаја се рађа пламен који буди мрачни врт.
Оригиналну музику која прати невербалну представу, компоновали су и извели Филип Јевтић и Антун Гверовић, задужен и за репродукцију звука на сцени.
Представа третира тему трансгенерацијског условљавања и могућности исцељења кроз заједнички рад на представи представнице 3 генерације
Роза Тина Перић је теоретичар и критичар перформанса, орјентисана на практична истраживања у домену позоришта, перформанса, музике и плеса која су у блиској спрези са њеним теоријским радом
Основна тема ове представе је маскулинитет и начин на који се мушкост третира, односно формира у нашој култури. Идеја и порука коју она треба да пренесе јесте порука о слободи, о личном остварењу и покушају да се превазиђу културолошки наметнуте норме које младиће спречавају да буду оно што јесу. Представа је настала 2012. као омладинска представа. У међувремену, њени актери су одрасли, завршили школе и постали професионални глумци. На иницијативу екипе представе „Мушкарчине“ основан је Рефлектор театар као независна трупа у оквиру ови уметници редовно раде, заједно и у сарадњи са другим глумцима и позоришним ауторима.
Дело је интимна исповест уметника о односу према сопственом телу, као и многим другим стварима које тај однос носи или дотиче. Кроз три сегмента на које је представа подељена приказан је контраст између односа према телу какав нам је друштвено индикован и односа према телу који је личан и само-спознајући. Стварајући квалитетом контрастне парове у прва два сегмента као што су: стид-оснаживање, грешка-прихватање, конфузија-разумевање, хаотично-смирено, јавно-лично, итд., желим да прикажем однос друштва према телу (и оном које је qуеер и оном које није нужно qуеер) и утицај истог на тело, као и да дам коментар како и колико тело може остати снажно у томе, и јесте снажно као такво. Представа се завршава тиме што тело постаје платно за сопствену интимну исповест, што је негде био и мој развојни пут, као транс мушкарца који игра и бави се уметношћу, у мом односу према и са телом.
Сматрам да је људско тело много снажније него што верујемо.
Верујем да је свака граница тела померљива.
Помери по мало, ако можеш, сваког дана.
Данас, као и у последње време, мене једноставно занима да се бавим телом као таквим.
Тело као алат.
Тело као бол.
Тело као снага.
Тело као једина стварна лична својина коју не можете да ми одузмете.
Тело као моје.
Тело, јер верујем да се још неко са својим телом осећа као ја.
DREKI kro – The One MAN™
Шоу је најновије дешавање у универзуму Дајаниних Син∞ва. ДРЕКИ ће публици кроз серију показних вежби објаснити какав је Прави Мушкарац и изазвати јавност да изађу на крај са њим.
Шири контекст: Након изненадне смрти легендарне перформерке Дајане Хо, њена свест је екстрахована на Ефемерни Облак (Епх-Цлоуд), те Дајана сада у виду оперативног система Даиана Х∞С помно прати даљи развој човечанства.
У њено тело се, пак, уселио чудновати мушкарац ДРЕКИ кро, који лута светом
Након успешног позоришног експеримента и представе „Унутрашња светла“, истог аутора, ПАТОС наставља да развија свој „театар затворених очију“, где публика доживљава представу користећи сва чула, осим чула вида. Ове представе у потпуности могу да прате и слепе особе.
Овог пута реч је о бајци за децу, али је она намењена и свим одраслима који могу кроз различите звучне и мирисне пејзаже да пробуде најлепше успомене свог детињства. Сваки посетилац је својеврсни протагониста авантуре око тајне „Искрице“ коју чува Краљ Херц, а коју ће открити брат и сестра једног летњег распуста на селу код свог деде. Они крећу у потрагу за Искрицом која наизглед досадни распуст на селу претвора у свет препун чудесних догађаја и створења из маште. Сценски мрак оживљава унутрашње пејзаже који се кроз сплет мириса, укуса, додира и звукова одмотава у сваком од посетилаца, на њему јединствен начин.
Представа садржи оригиналне сонгове, ефекте и сензације које публику мотивишу да у себи пробуде искрицу креативности и створе сопствене раскошне надреалне ситуације и интеракције са другим ликовима. Представа им омогућава да створе бајку већу од оне коју њихово око може да види.
Театар затворених очију
Сваки гледалац добија повез за очи неопходан за праћење/учешће. На почетку сваке представе, водитељ даје посебне инструкције правила представе и скреће пажњу на евентуалне сегменте који могу утицати на посетиоца да обрати пажњу у случају страхова (мрак) или других детаља који могу да наруше његове принципе (верски пост, конзумација одређене хране и пића током представе). Након постављања повеза, публику воде глумци који су прошли посебну обуку за вођење слепих особа, до њихових места која се налазе на сцени (максимално 32). Током представе код публике се активирају сва чула, сем вида:
• Чуло слуха – кретање и ефекти које производе глумци на сцени, музичари који изводе звучне ефекте и музику на инструментима уживо и посебно дизајниран звук снимљених аудио-ефеката;
• Чуло мириса – мирисни ефекти који употпуњују сваку сцену и њен пејзаж (нпр. возна станица, плажа, кафетерија и сл) или ликове који окружују публику;
• Чуло укуса – публици се од сцене до сцене, када драмска радња то захтева, сервира разна храна и пића;
• Чуло додира – дискретни додири који не вређају достојанство публике, али употпуњују радњу и доживљај (руковање, загрљај и сл), као и осети атмосферских појава (ветар, киша, врућина и сл).
Театар затворених очију је имерзивно/сензорно позоришно искуство у коме је посетилац уједно и протагониста, тј. стављен је у директан/активан контакт са драмском радњом. Посетилац тако стиче утисак да се налази на ексклузивном месту когнитивног посматрача живота једне особе, где постепеним драмским развојем долази до осећаја идентификовања са централним ликом. Међутим, драмска радња дозвољава сваком посетиоцу да доноси и мале самосталне одлуке и интервенције које утичу само на њега (он/она одлучује о томе да ли ће учествовати у некој радњи или неће – нпр. плес, песма, конзумирање хране и пића, интеракција са осталим ликовима и сл).
Представа се завршава ван сцене. Глумци изводе публику до почетног места, где коначно могу да скину своје повезе. Као сувенир са свог путовања, сваком посетиоцу остаје различита ситна реквизита представе.
О Сјећању и Отпору настао је у току радионица у Подгорици које су претходиле догађају за TdoR, tj Trans Day Of Remembrance који се обележава 20.11. сваке године. Дело је састављено од личних прича, покрета и запажања учесника радионице, већински иначе активиста, окупљених око питања права транс, интер и родно варијантне заједнице. Дело одликује мултидисциплинарност у контексту глуме, кореографије и интерактивне перформативне акције.
Да ли су Стеријини „’Ајдуци“ комад са певањем – или комад О певању?
Када у ткиву овог текста наиђемо на стихове у десетерцима, на тренутак нас запљусне носталгија за временом основне школе, када смо веровали да су хајдуци били родољуби који су се одметнули у шуме да би се борили против сурових завојевача. Но, ови су стихови као сентиментални комад у комаду: оно што их окружује, контекст изговарања, односно певања, јесте цинични коментар меланхоличног Стерије, који је јасно сагледавао проблеме свог доба и мане савременика – национализам, ксенофобију (туркофобију), идеализацију прошлости. Доста тога можемо да опростимо његовим хајдуцима, највише због тога што су и сами цинични на свој рачун, свесни хетерогености мотива који су их одметнули од закона, али и спремни да признају сопствену слабост и чежњу за љубављу и топлином, које је у том мушком свету мало. Оно што из тематике овог позорја, нажалост, преживљава до данашњег дана, јесте проблем загађености односа у (било ком) колективу и хијерархије која се заснива на сили, обмани и застрашивању. „Нема несреће без среће“, пише Стерија, и разбија у комадиће један патријархални микросвет, из кога се у слободу отискује она која је на почетку имала најлошије изгледе: жена, и Туркиња, и ратна заробљеница. Зелида проживљава и преживљава несрећу, и каже: „Ја нећу ћутати“. Остало је, дакле, нећутање, од тога можемо – да почнемо.
Анђелка Николић
Позоришни критичар Младен Бичанић о представи је, након изведбе на фестивалу Кестенбург у Бања Луци записао: “Сам на позорници, Сеад Ђулић прекапа по свом живот скупљеном у 50 кутија од ципела – све су то фрагменти његовог постојања, сегменти његовог рада, његове чежње, љубави и боли у тих су 50 кутија које, по жељама из публике, вади, отвара, и расплиће свој живот. И весела и тужна, и тиха и мрачна, огрезла у смијех и сузе, представа је то што нас пита и о свом властитом животу, јесмо ли, када је требало учинити нешто, то и урадили или смо се предали и погнули главе, правећи се да не примјећујемо што се око нас збива. Сеад Ђулић, сам на позорници са својих 50 кутија од ципела, уредно послаганих и означених бројевима, говори публици управо то – немојте се никада предати, престати говорити, немојте се покорити – и у томе је њена непорецива снага и моћ”.
… О двије Јулије из двије различите цивилизације.
… Јулије које су пронашле заједнички језик у додиру који се није смио догодити.
… Љубави која покушава пронаћи пукотину у којој ће опстати, између простора који испуњавају конвенције и дужности.
… Према родитељима и друштву, у разликама цивилизација из којих долазе.
… О ђевојкама које су само жељеле ходати заједно, али су знале су да ће се једном посклизнути.
… Не својом кривицом.
Осам младих људи се након три године окупља на прослави годишњице мале матуре и суочава са питањем – имају ли шта да славе. Суочени са бројним препрекама у себи и око себе, које их осујећују да развију своје таленте и остваре се као личности, они младалачки жестоко траже излаз из сопствене затворености и незаинтересованости средине и проналазе га у искренијим и савеснијим међусобним односима поверења и подршке.
Colorobus nostri је својеврсни позоришно-ритуални и плесни експеримент и један је од начина да пронађемо одговоре на питања као што су -Како можемо поново да мислимо и осећамо? Да ли у себи потискујемо/кријемо одређене симболе који нам могу послужити за креирање покрета? Да ли наше скривене мисли, жеље, муке и надања могу некако да се изразе? Током процеса који је трајао више од годину дана, развијен је специфичан пројекат који непрестано мења своју форму, те се тако приликом сваког извођења трансформише у ново искуство и за гледаоце и за извођаче. Креирана да функционише као организам ова представа при сваком извођењу мења свој ритам, динамику и начин на који се изводи, а пре свега јер је условљена импровизацијама извођача. Покретачи приче су теорија о бојама, аутомазовани цртежи затворених очију и записи из дневника самих извођача који су касније преточени у покрет.
Предавање о позоришно-уметничком опусу Драгана Живадинова.
Информацијска акција
аутор: Драган Живадинов
Овогодишњи ЕксТеатарФест одиграва се на 5 панчевачких локација.