Да ли су Стеријини „’Ајдуци“ комад са певањем – или комад О певању?
Када у ткиву овог текста наиђемо на стихове у десетерцима, на тренутак нас запљусне носталгија за временом основне школе, када смо веровали да су хајдуци били родољуби који су се одметнули у шуме да би се борили против сурових завојевача. Но, ови су стихови као сентиментални комад у комаду: оно што их окружује, контекст изговарања, односно певања, јесте цинични коментар меланхоличног Стерије, који је јасно сагледавао проблеме свог доба и мане савременика – национализам, ксенофобију (туркофобију), идеализацију прошлости. Доста тога можемо да опростимо његовим хајдуцима, највише због тога што су и сами цинични на свој рачун, свесни хетерогености мотива који су их одметнули од закона, али и спремни да признају сопствену слабост и чежњу за љубављу и топлином, које је у том мушком свету мало. Оно што из тематике овог позорја, нажалост, преживљава до данашњег дана, јесте проблем загађености односа у (било ком) колективу и хијерархије која се заснива на сили, обмани и застрашивању. „Нема несреће без среће“, пише Стерија, и разбија у комадиће један патријархални микросвет, из кога се у слободу отискује она која је на почетку имала најлошије изгледе: жена, и Туркиња, и ратна заробљеница. Зелида проживљава и преживљава несрећу, и каже: „Ја нећу ћутати“. Остало је, дакле, нећутање, од тога можемо – да почнемо.
Анђелка Николић